Gde je granica

 Želudac mi igra već par dana... Ili nedelja više nisam sigurna. U grlu me je stezalo već par dana, ili nedelja, nisam sigurna... Pišem vam ovo iz želuca, i pitam vas gde je granica?

Svaki put kada ga vidim, oblije me strah... Jer on ima dijagnozu, a ja imam strah (dijagnoza ce sama doci). On je pacijent, a ja sam zdravstveni radnik, na usluzi ljudima. On moze deda da mi bude, jer ja imam samo 22 leta. 

I tesko mi je idalje da svarim kako iz moje dobre namere prema drugom bicu moze da izadje takav strah. Onakav strah, da kad ga vidim, zaigra mi u zelucu. Onakav strah, da kad mi koleginice kazu da je bio kod njih u smeni i pitao za mene, umrem dvaput i trepcem a damaranje u grudnom kosu me ipak podseti da mi ni ovog puta nije uspelo da umrem.

Strahu sam i jutros pogledala u oci i skrenula pogled, dosao je samo da vidi jel sam ja tu. Jesam, i bicu. Na svom radnom mestu, sve dok ja ili neko meni nadlezni ne odluci drugacije. O tom strahu ne pricam nikom, jer se bojim da dramu u mojoj glavi ne prenesem u javu. 

Od svih pokvarenih ploca lifecoutcheva koje vrtim po glavi pitam se kako sam ga privukla.

 I opet sebe krivim, kako sam mogla da budem toliko glupa, tako se nesto ne radi, tako se ne izlazi u susret pacijentu. Kako sam to mogla da dozvolim.

A istina je da ne znam gde je granica. 

Nisu me ucili. 

Nemam je. 

Moja granica ne postoji. 

Uzmu mi i energiju, i volju, i dobru nameru, i ono malo ljubavi prema poslu koji sam ne tako dobro i mudro izabrala kad sam tek progledavala u ovaj svet (spoljasnji naravno, ne svet u sebi, zaboga to se ne radi kad biraš zanat od koga ces imati leba da jedes). Uzmu mi, i traže još. A ja stojim, i osetim kako se pretvaram u masinu. I pokusavam da nadjem odgovor na njihovo 101 pitanje dok usput obavljam 101 stvar da bih ispostovala tehnicku formu. Palim sve mozdane vijuge ne bih li isterala sve. A pola vec nema me.

I kome pitam se? Kome sad ovaj prostor u meni sto za mnom vapi, kome moje tiho poslepodne koje mi treba samo za sebe ne bih li tu mogla ono malo sebe da pronadjem i ponovo rodim. Jel to plati? Firmi? Profesiji? Maminoj i tatinoj strepnji za stalnim poslom? Njihovoj težnji za ugovorom za stalno?

Kome cu ja sad ovako nesrecna i uplasena, i pomalo osramocena? Kome u ovim danima kad ni sebe nemam?

Granica... Granica... Mora postojati granica, ja od svih kojim sam pomogla i htela pomoci, za sebe vise ne znam. Ne znam vise gde gledam, a ne gde bijem, mada sve mi se vise cini da bijem samo sebi u stomak, dok cujem kako mi damara zeludac. 

A juce dok sam pokusavala da se opustim u mom ne tako napetom poslepodnevu kao sto je to ovaj, zazvonio mi je telefon. Druga muska persona, koju sam jedva istrpela jer sam to sluzbeno morala da odradim, jer sam mislila da u tom trenutku to moram da trpim. Molila sam u sebi da ga ne vidim vise nikad, videla sam ga pre neki dok sam isla na posao. I onda je telefon zazvonio i on je rekao nikad me ne bi prepoznao, pitao me nesto kao sluzbeno. Brzo sam prekinula agoniju od razgovora, i nikom o tome ni govora. Juce dok sam nameravala da se opustim video me je dok sam setala pored kafica i dao si za pravo da me na telefon pozove i zove me na kafu. Ja bar duplo mladja od njega, rekla sam da imam obaveze jer zaboga nije kulturno reci NE.

Ni to me niko nije učio, i onda me tako sad život šiba i uči, na nimalo lak način, uz nimalo prijatna osećanja i prateća stanja i sranja. Tera me da budem ono što me niko nije učio, dobra prema sebi i da odbijem i odmaknem i ako treba i pobegnem od onoga što mi ne prija. Da to NE MORAM. Skroz je okej da kazem ne i da ne nudim objasnjenje. 

Nikom nisam nista duzna. Sem sebi. Sebi sam duzna da se osecam dobro, sebi sam duzna sebe da objasnim. Sebi sam duzna da za druge granice postavim, da bih mogla tu nesto mesta za sebe da ostavim.

 Život može bez mene ali ja ne mogu bez života. To sam sebi dužna i onom što mi je ovaj život dao, jer iz nekog razloga kako god se osećala i kakvu god dramu u glavi imala, budim se svako jutro živa, uzimam daha i u meni titra neka neobjasnjiva snaga. Predpostavljam da mi je ona na dar data ne bih li je u nesto pretocila. Pa sam je evo u rec sad pustila. 

Svakom zivot da sto moze podneti. 

Pa dakle da vidimo sta ovde imamo, dajte mi jedan veliki graničnik. Sad kad za sebe znam, sebe im ne dam.