Sta je ono sto nas određuje
To veče sam bila prvi put na Gardošu... Dok sam se neumorljivo borila sa stepenicama koje vode ka Kuli, mirisajući taj sveži, zimski vazduh i čežnjivo upijajući pogled i put Dunava, naišla mi je misao koliko nas zapravo određuje mesto gde živimo. Moj naivni um pomislio je da u onim malim kucicama duz kaldrme sto vodi put kule i obale nema nesrecnog. Malo je reci da sam se zamalo saplela o stepenik gubeći se u vrtlogu spoznaje. Spoznaja kao takva uvek mi dodje nenadano i ostavi me zapanjenom. Moje puko pretpostavljanje je bilo, da niko ne može biti tužan ako živi na Gardošu. Ako mu je samim rođenjem pripala neka od kuća koja se proteže duž kaldrme i vodi do same obale Dunava... Da možda zapravo treba samo da dignem stambeni i kupim neki stancic na keju, koji cu vrlo verovatno otplacivati sve dok unucicima ne izbiju prvi mlecni zubi... Naravno lakše je gajiti još jednu iluziju nego promisliti čemu zapravo dajem pravo da me određuje i odakle mi zaboga miloga tako blesave ideje? Pušta