Posts

Nisi samo lepa

Osam godina mladja sestra, u svom pubertetskom cvatu pokazuje mi uzbudjeno sliku i govori vidi kako sam lepa. Jesi, lepa si odgovaram nastavljajuci da se bavim pranjem zuba i krajickom oka gledajuci sliku koju mi je euforicno pokazala. Fakat je lepa, iz devojcice ona svakog dana sve vise i vise raste u devojku. I svakog dana je mom oku sve lepsa. Dok sam bila mladja kompliment lepa si mi je zaista prijao i ulivao neku dozu sigurnosti, ali danas, lepa si mi bas malo znaci, sem kad je od meni bliskih i bitnih osoba. Jer znam da i jesam i nisam. Ili nekom jesam, a nekom nisam.  Svesna sam svake moje bubuljice, mladeza, polomljenog rebra, modrice i prosirene vene.Svog belega i fleke.  I nekad sam lepa sebi i to je super. Nekad, ruku na srce jednostavno nisam.  Ima dana kad sam gala riba.  Ima dana kad se uplasim svog odraza u ogledalu i polako prebirem u glavi koje bolesti sve moje iscrpljeno telo i lice pokazuju. Nisi samo lepa, mnogo si vise.  I ne daj da te navuku na lepa si. I ne daj d
Post a Comment
Read more

Gde je granica

 Želudac mi igra već par dana... Ili nedelja više nisam sigurna. U grlu me je stezalo već par dana, ili nedelja, nisam sigurna... Pišem vam ovo iz želuca, i pitam vas gde je granica? Svaki put kada ga vidim, oblije me strah... Jer on ima dijagnozu, a ja imam strah (dijagnoza ce sama doci). On je pacijent, a ja sam zdravstveni radnik, na usluzi ljudima. On moze deda da mi bude, jer ja imam samo 22 leta.  I tesko mi je idalje da svarim kako iz moje dobre namere prema drugom bicu moze da izadje takav strah. Onakav strah, da kad ga vidim, zaigra mi u zelucu. Onakav strah, da kad mi koleginice kazu da je bio kod njih u smeni i pitao za mene, umrem dvaput i trepcem a damaranje u grudnom kosu me ipak podseti da mi ni ovog puta nije uspelo da umrem. Strahu sam i jutros pogledala u oci i skrenula pogled, dosao je samo da vidi jel sam ja tu. Jesam, i bicu. Na svom radnom mestu, sve dok ja ili neko meni nadlezni ne odluci drugacije. O tom strahu ne pricam nikom, jer se bojim da dramu u mojoj glav
Post a Comment
Read more

Sta je ono sto nas određuje

 To veče sam bila prvi put na Gardošu... Dok sam se neumorljivo borila sa stepenicama koje vode ka Kuli, mirisajući taj sveži, zimski vazduh i čežnjivo upijajući pogled i put Dunava, naišla mi je misao koliko nas zapravo određuje mesto gde živimo. Moj naivni um pomislio je da u onim malim kucicama duz kaldrme sto vodi put kule i obale nema nesrecnog. Malo je reci da sam se zamalo saplela o stepenik gubeći se u vrtlogu spoznaje.  Spoznaja kao takva uvek mi dodje nenadano i ostavi me zapanjenom.  Moje puko pretpostavljanje je bilo, da niko ne može biti tužan ako živi na Gardošu. Ako mu je samim rođenjem pripala neka od kuća koja se proteže duž kaldrme i vodi do same obale Dunava...  Da možda zapravo treba samo da dignem stambeni i kupim neki stancic na keju, koji cu vrlo verovatno otplacivati sve dok unucicima ne izbiju prvi mlecni zubi...  Naravno lakše je gajiti još jednu iluziju nego promisliti čemu zapravo dajem pravo da me određuje i odakle mi zaboga miloga tako blesave ideje? Pušta
Post a Comment
Read more