Gde je granica
Želudac mi igra već par dana... Ili nedelja više nisam sigurna. U grlu me je stezalo već par dana, ili nedelja, nisam sigurna... Pišem vam ovo iz želuca, i pitam vas gde je granica? Svaki put kada ga vidim, oblije me strah... Jer on ima dijagnozu, a ja imam strah (dijagnoza ce sama doci). On je pacijent, a ja sam zdravstveni radnik, na usluzi ljudima. On moze deda da mi bude, jer ja imam samo 22 leta. I tesko mi je idalje da svarim kako iz moje dobre namere prema drugom bicu moze da izadje takav strah. Onakav strah, da kad ga vidim, zaigra mi u zelucu. Onakav strah, da kad mi koleginice kazu da je bio kod njih u smeni i pitao za mene, umrem dvaput i trepcem a damaranje u grudnom kosu me ipak podseti da mi ni ovog puta nije uspelo da umrem. Strahu sam i jutros pogledala u oci i skrenula pogled, dosao je samo da vidi jel sam ja tu. Jesam, i bicu. Na svom radnom mestu, sve dok ja ili neko meni nadlezni ne odluci drugacije. O tom strahu ne pricam nikom, jer se bojim da dramu u mojoj glav