Sta je ono sto nas određuje

 To veče sam bila prvi put na Gardošu... Dok sam se neumorljivo borila sa stepenicama koje vode ka Kuli, mirisajući taj sveži, zimski vazduh i čežnjivo upijajući pogled i put Dunava, naišla mi je misao koliko nas zapravo određuje mesto gde živimo. Moj naivni um pomislio je da u onim malim kucicama duz kaldrme sto vodi put kule i obale nema nesrecnog. Malo je reci da sam se zamalo saplela o stepenik gubeći se u vrtlogu spoznaje. 

Spoznaja kao takva uvek mi dodje nenadano i ostavi me zapanjenom. 

Moje puko pretpostavljanje je bilo, da niko ne može biti tužan ako živi na Gardošu. Ako mu je samim rođenjem pripala neka od kuća koja se proteže duž kaldrme i vodi do same obale Dunava... 

Da možda zapravo treba samo da dignem stambeni i kupim neki stancic na keju, koji cu vrlo verovatno otplacivati sve dok unucicima ne izbiju prvi mlecni zubi... 

Naravno lakše je gajiti još jednu iluziju nego promisliti čemu zapravo dajem pravo da me određuje i odakle mi zaboga miloga tako blesave ideje?

Puštamo da nam sreću, zadovoljstvo, mir određuje mesto življenja, profesija, finansijka situacija, tuđa odobravanja... Itd itd. Toliko smo uslovljeni okolnostima da nikad nismo srecni sada, i uvek mislimo da cemo biti srecni kad budemo... Zavrsili skolu... Zaposlili se... Nasli partnera... Ostvarili se kao roditelji... Kupili bolja kola... Resili stambeno pitanje... Uzeli vikendicu... Otisli u penziju... 

Na putu čekiranja stavke po stavke, ostvarivanju uloga, obavljanju dužnosti, ispunjavanju ciljeva i planova, jako malo nam vremena preostaje na promišljanje o onome što nas zaista pokreće. Zamišljenu sreću, uvek apstraktnu i daleku određuje nam novi cilj ne bi li ubrali poneki trenutak ostvarenja, njihovim samim ispunjavanjem. Ne bi li ubrali koji trenutak osećanja vrednosti. I ceo život počinje u ovoj današnjici da mi liči na večito dokazivanje ne bi li opet dovelo do onog što su davno naši preci radili a to je... Surove egzistencije. Osećamo stres usled neispunjavanja nekog našeg zadatka sa to-do liste ravan stresu od ugrožavanja našeg života. Jer organizam ne može da prepozna, preti li mu opasnost po život ili opasnost od života neispunjenog zadacima onim što su u našoj neposrednoj okolini postavljeni kao razumni i jedini prihvatljivi. Ili koje smo na svom putu postavili sami sebi, uslovljavajući svoju sreću i zadivoljstvo tako da put do nje izgleda sve duže i nedostižnije, jer kako bi zaboga moglo da bude dobro vec sada sa svim sto jesi, imas, s kim si, tu gde si?

" Mislila sam da je sreca samo na putovanjima, ali ceo život je put", rekla je Isidora Bjelica u svom romanu Poslednji put. Nemojmo dopustiti da nam srecu, zadovoljstvo i ličnu vrednost odredjuje mesto življenja, stambeno pitanje, finansijsko, bračno stanje... Znam da zvučim apstraktno, ako ćete mi verovati neke moje spoznaje su daleko iznad mene i bez obzira što ih osvestim dosta vremena mi je potrebno da ih prihvatim i počnem po njihovim načelima i da živim. Put otkrivanja lične istine čini se dug, skoro dug kao ovo vreme što mi je dato... Da obitavam u ovom svetu, vremenu i dobu. 

Ne daj da te određuju okolnosti, odredi sam svoj red. Ali ne daj ni to da te zbuni, i kad se od reda napravi nered nije ništa što ne može da se ispravi, prepravi i napravi novi. I zapamti ne postoji ništa što može da odredi tvoju ličnu vrednost. To ti je dato rođenjem i ništa ne moraš da dokazuješ već samo živi onako kako ti misliš da vredi živeti odnosno onako za šta ti misliš da vredi živeti.